svemir

Čekao sam jednog dana da doleti do mene,avionom koji je čuven po brzini koja dostiže brzinu svetlosti, moj prijatelj Arhil. Letovi iz njegove zemlje Sagradije polazili su na svakih dva sata ovamo ka mojoj ne letačkoj zemlji Serberiji. Kada je došao i pokucao na moja skromna drvena vrata, za koja se inače oduvek čudio jer mu nije bio jasan princip po kojem rade obzirom da u njegovoj zemlji prosto ne postoje, to je kod njih prevaziđeno, nosio je gomilu poklona za koje se nisam preterano obradovao. Nisam se obradovao poklonima ne zato što sam neskroman, već zato što sam znao da nijedan od njih ne funkcioniše u Serberiji, jer zahteva gomilu stvari za koje mi još nismo čuli. Dok sam mu ja pričao kako se provodim u kafanama i to odabranim gde toče pivo za samo 150 dinarija i kako me lepo vreme privlači da nakon svih obaveza jednostavno odem i prošetam sa porodicom negde po obližnjem parku, on je govorio o tehničkim dostignućima i radnim obavezama koje mu oduzimaju mnogo vremena, daju mnogo novca i omogućavaju da dobro živi. Pričao mi je njegove doživljaje sa posla (on inače radi u firmi koja se bavi proizvodnjom svemirskih brodova), govorio mi je da je jako srećan jer je dobio ove godine dva dana odmora i tome slično. Sa divljenjem sam gledao u njegove oči koje su sijale čistim zadovoljstvom koje se merilo kroz novac i posao. U trenutku sam pomislio kako bih ja voleo da sam rođen u Sagradiji i da znam uopšte kako izgledaju svemirski brodovi koji se još uvek kod nas ne proizvode (a neće ni u skorije vreme), kako bih voleo da zarađujem toliko novca....Moj prijatelj Arhil je pogledao na sat i rekao je da žuri jer mora da iskoristi ova dva dana kako bi obišao porodicu koja ne živi u istom gradu gde i on živi ,jer je njegova žena  dobila unapređenje u drugom gradu pa je sa decom uz dogovor sa mužem otišla tamo. Kada je otišao na moja skromna, prevaziđena drvena vrata ja sam se uvalio u fotelju, uključio televizor i razmišljao o pljeskavici na kraju ulice. 

На трагу оне приче о просјаку и његовом сину(видети текст који сам објавио на блогу под називом „Просјак и ...“), размишљао сам о људима који упиру прст тек тако. Лепо је рекао  Bob Marley: “Пре него почнете упирати прстима,постарајте се да су вам руке чисте.“

Сећам се моје супруге која је била одувек насмејана. Није дала да јој нека ружна вест или било каква незгодна ситуација поквари тај осмех на лицу. Није желела да други виде како пати. Волела је одувек да други мисле како је срећна и како је све под контролом. Овде народ осуђује без размишљања. Он диже свој глас сматрајући то као своје право. Тај глас се диже без икаквих граница он продире у све поре животе. Дају себи за право да се умешају у ваш живот иако су вам само комшије са којима размените уобичајено „Добро јутро“. Е она, моја супруга, није желела да се било ко меша или да упире прстом у њу или њену породицу. Трудила се да се то не деси, јер је знала да то не би могла да издржи. То је својеврсна неправда када неко из свога угла посматра туђи живот, немајући  увид у ситуацију и елементе који су довели до одређеног догађаја. А кад крене појединац да осуђује онда ланчано крену и остали. Али то није само осуђивање. Да је то само осуђивање то би било у реду. Него уз то иду и елементи којима желимо да изразимо то наше неслагање. Зашто се неко није запитао да ли мојој супрузи треба помоћ? Зашто нам неко није помогао? Лакше је осуђивати и вређати. То је наједноставније све док нас не погоди то исто. То је својеврсни гнев правде. А правда не сме да испољава никакав гнев, већ једноставно правичност. Она није средство, она је циљ.

Е колико је само она патила. Патила је због других. Патила је због себе. Није могла да се одупре и да се окрене једној страни, већ је живела растргнуто између две силе које су је вукле и свака са својом четкицом је оцртавала унутрашње ожиљке које је она лечила ћутањем. А ја у тим тренуцима нисам могао ништа. Ја сам био окупиран сином. Он је био проблем. Требала му је моја помоћ. Само што сам и ја био исувише поносан да затражим помоћ од било кога, па сам све покушао да решим на свој начин.

Људи су се тада понашали као гладне звери. Жељни су били да чују новости. Они су жељни да знају како би после причали и оговарали. Мало је оних који су спремни да са вама изађу на улицу...

Ја сам скитница. Тако ме зовите. Заборавио сам да се представим. Не желим да вам кажем име, јер просто нема сврхе. Кад бисте питали некога за мене рекао би вам да ме не познаје. Људи се стиде. Они не желе да их било ко повеже са мном. Живим са својим сином који тако с времена на време оде па се врати. Но, хвала Богу па је још увек присутан, иначе не знам шта бих без њега. Кривим га за све што се догодило али он је и даље мој син...Ширим моје мисли које ме воде на пут нестварног. Замишљам сина који не постоји чисто да бих имао некога да ме разуме и замишљам супругу као оличење људи које сви осуђују, јер напросто то воле да раде, а ја само желим да им кажем да их разумем...

HRONOLOGIJA MISLI

Kada sam se rodio jedino što mogu da potvrdim sa sigurnošću (jer naprosto većina beba to radi, pa valjda sam I ja to radio) jeste činjenica da sam vrištao I plakao. Sada kada razmislim to je velika hrabrost, jer iz ugla današnjice u kojoj imam mnogo više godina, takvo stanje, dakle stanje panike I emocionalne rastrojenosti, nije preporučljivo za jednog muškarca. Od tog trenutka moje potrebe su bile jednostavne, trebalo me je nahraniti, udovoljavati većini mojih zahteva koji su bili čisti hirovi ali opravdani, jer sam ja beba koja ništa ne zna I ne preostaje druga opcija osim da mi se udovolji. Tako je bilo valjda do moje 7 godine kada mi se proces razmišljanja kreće u drugom pravcu: Kako da provedem što više vremena napolju, a što manje u školi. Taj problem nije bio težak za rešavanje, jer mislim da sam I tada koristio I dalje opciju: Ja sam mali I moraju da mi ispune sve želje. Takvo razmišljanje I nije baš bilo najsrećnije, jer sam imao roditelje koji su (jako čudno) stariji od mene pa takve smicalice nisu prolazile. E, onda se već vaše misli  fokusiraju na pronalaženje što pametnijih rešenja za ostvarivanje vaših planova koji se često ne podudaraju sa razumom ali vaš inat vam ne da da prosto odustanete. Onda dodje tako period kada vam na sve ove misli dođe još jedna emocionalne prirode. Kroz nju prolazite lakšim ali često težim putem. Ta misao se razvija I usložnjava utoliko što često dotiče I vas kao ličnost I to na taj način što se neuspesi na tom polju  često reflektuju na vas tako što preispitujete sebe u nedogled. To preispitivanje traje sve dok ne steknete sigurnost u sebe odnosno u ono što jeste. Opet kažem, nije mi jasno zašto sada iz ovog ugla (kada sam valjda zreliji) mislim da su to bili sve nepotrebni koraci, ali sam I svestan toga da bez njih nije moguće. Istovremeno kumuliranjem svih ovih misli dodamo još jednu koja se može sažeti u reč koja je opisuje, a to je uspeh. Dođe tako misao(uspeh) koja deluje na vas tako što vas motiviše da pronađete nešto u čemu će te biti uspešni. Obično to biva neki sport ili neka vrsta nazovimo to “estradnog posla”, dakle nešto što je popularno. Ako kojim slučajem nista uspešni u tome (bar ne u onoj meri u kojoj je to potrebno) onda se vraćate na onu misao o nesigurnosti koja vam govori da vi u stvari niste ni za šta. U zavisnosti od vaše upornosti taj problem se rešava I završava uspehom u nekoj drugoj sferi. Sintetišemo sve ove misli I dodamo ljude na sve to. E, tu se već usložnjavaju stvari utoliko što je potrebno imati dobar sistem za varenje tuđih misli. Taj sistem funkcioniše na sasvim jednostavnom principu: Što vam je manje otporan sistem za varenje to će te lakše svariti tuđe misli I obratno (ne zvuči logično ali tako je). Ukoliko vam pritisak ne varira na razne gluposti koje dopiru do vas, tj. ako vam je prag tolerancije na visokom nivou onda nećete imati zdravstvenih problema uopšte (mislim na one psihičke prirode). Ako ste odabrali da parazitirate I ne radite apsolutno ništa, tj. da metiljate po čitav dan (formulacija preuzeta od Aleksandre Aranđelović) onda nemate dodatni stres prouzrokovan gomilom obaveza koje se multipliciraju svakoga dana sve više. Danas je, iz ovog ugla, misao usmerena na preživljavanje u svakom smislu te reči. Jedna krajnje teška stvar koja sa sobom nosi gomilu drugih misli. Uz sve to dodate misao prošlosti u koju bi se većina rado  vratila, jer je nekada bilo mnogo jednostavnije.

Dolazimo na kraju do zaključka da mi u stvari mnogo mislimo, da je u našim genima filosofska krv koja često ključa I izbacuje gomilu raznovrsnih mislilačkih dela. Valjda ona čuvena izreka iz kultne predstave “Radovan III” je u stvari poenta svega: “Stanislave preterano sereš”. 

Слушај чудна је ово земља. Причам ти сада како иде песма о њој...

У једној земљи чудној,

Има један слој,

И то слој људи,

Што за туђим луди.

То пати и чезне,

Да другога зезне,

Да зезне и сазна раније,

За муке туђе од свог комшије.

И кад причу сазнају,

Они мало зачина додају,

Па то звучи маестрално,

Готово да је стварно.

А онда у земљи чудној,

Дође други слој,

То су они пуни разумевања,

Што су жељни оваквог знања.

Они пате за туђом несрећом,

Доживе ако треба и нервни слом,

Па брзо похитају

да савет, од назови срца, дају.

А тамо нађеш већ трећи слој,

Што лије сваки дан зној,

Што трчи око куће туђе,

И прати ко ће све да уђе.

Кад уђе слој други,

У кући где проблем труби,

Слој трећи чека стрпљиво,

Да га пита шта има ново.

Кад слој други изађе,

Њега нека мука снађе,

Паде на трећег нагло,

Као какво посечено стабло.

И слоју другом беше мука велика,

Па је морао трећем да кука,

Исприча му причу целу,

Па се удари одједном по челу.

У тренутку се други сети да је погрешио

Схвати да је свог комшију случајно издао

Па замоли трећег да о томе ћути

И заборави на његов говор глупи.

Онда трећи оде код слоја четвртог,

Што је незаинтересован живота читавог,

И случајно му исприча све детаље,

Са упозорењем: не шири даље!

Онда четврти крене међ народ,

Вређа свој сопствени род,

видно изнервиран и разочаран,

постаје исувише бучан.

Па он гласно говори свима

Да не може да верује каквих људи има

Зар је могуће да људе интересује туђи проблеми

Зар је могуће да су на злобу спремни.

И слој четврти покушава да се одупре,

Да не каже, а  у ствари за тим `мре,

И одједном случајно под притиском људи

Он све што је сазнао раструби.

Па да би се спасли слојеви сви,

Брзо један за другим, редом они,

Кренуше код комшије,

Да сваки образ умије.

Тамо код комшије,

Не зна се ко кога оптужује,

Трећи криви првога,

Четврти криви другога.

На крају устнове да је за све крив  слој пети,

Него нису смели да кажу јер им он прети,

Да им се лоше пише,

Али они ипак истину открише.

А слој пети ћути и гледа,

Разум му не да ,

Да се спушта толико ниско,да се преда беди,

Pokušao sam da napravim brod koji će da plovi. Znao sam da će me pokušaj da nateram nešto da funkcioniše koštati dosta vremena i previše truda ali nisam odustajao. Imao sam već osmišljen njegov izgled ali nedostajalo mi je umeća da ga napravim. Gledao sam bezbroj raznih maketa kako bih napravio svoj brodić koji će bar približno izgledati kao te makete ali i koji će ploviti u posudi koju sam napunio vodom. Posle nenormalne upornosti, koja je bila nenormalna utoliko što sam od samoga početka video da neću uspeti, tj. i ako bude uspelo da neće ličiti ni na šta. Već sam imao viziju kako će ploviti, u kom pravcu ići, dakle sve do detalja, samo je nedostajala realizacija. Kada sam ga konačno napravio I bio zadovoljan kako izgleda, ostalo je logično jedino da ga još pustim da mojim skromnim, nazovimo to izmišljenim morem, zaplovi na veštačkim talasima stvorenim mojim ludačkim duvanjem, a sve zarad uspeha. Stajao je mirno I onda počeo da se talasa u ritmu mojih izdisaja. Ubrzo je potonuo, jer sam prevideo jednu malu sitnicu. Brod je bio od papira. Kada se toliko truda uloži u bilo šta, u ovom slučaju u moj brodić, ja sam za to da se ostane optimista čak I kada sve propadne, I da se nastavi sa borbom I tako iznova koliko god treba…Neka taj isti brod plovi talasima moje mašte u moru misli o boljem sutra.

 Moj mali brod je podmornica...

Možda sam lud. Nisam baš siguran da je sve u redu sa mnom. Nekako se moj pogled jako često gubi u daljini  gde prelazi po nekim bezveznim sitnicama koje se odigravaju u ovom realnom svetu. Ne smem ni da kažem o čemu razmišljam, jer mi se čini da kada bih to stavio na papir, da bih tek tada shvatio koliko sam zaglibio u moru ludila...  Zvoni telefon. Javljam se. Neki nepoznati, usplahireni čovek govori brzinom svetlosti ali ga sve razumem. „Morate brzo da istrčite napolje! Stvar je hitna... Nemam mnogo vremena da vam objašnjavam. Izađite smesta iz stana i kada naiđete na prvog čoveka sa koferom vi samo prođite pored njega, bez reči, bez pogleda, samo produžite. Posle toga ćete naići na jedno drvo koje se pomera i govori neki unapred naučeni tekst, zaobiđite i njega isto tako bez ikakvih pitanja. Zbogom!“ U šoku od svega što sam čuo, sa vrlo malo razmišljanja izlećem iz stana i žurim da vidim da li će se išta dogoditi, naročito ovo sa drvetom mi je delovalo sumnjivo ali ne i nestvarno (ne znam zašto). Izlazim iz zgrade i prolazim pored čoveka i ništa ga ne pitam, već pognute glave užurbano prolazim pored njega(nisam mogao a da se ne okrenem i pogledam bar u kojem pravcu ide, ali on je već nestao). Nastavljam dalje i posle nekoliko metara vidim nestvarno drvo koje se kreće ka meni i izgovara „ Hamleta“ od reči do reči i to tako maestralno da sam zapitao da li je sam Šekspir iz njega progovorio. Odupreo sam se i tome i produžio dalje gde sam odjedom čuo neku buku i ogromnu svetlost. Odjednom sam sedeo na stolici u svojoj radnoj sobi daleko od telefona i svih onih čudesa od malopre. Shvatim da je sve bila čista imaginacija...Izlazim iz stana da proverim je li sa drvećem sve u redu napolju. 

Плава боја изнад мене протеже се бесконачно дуго. Ниједне шаре нема, само једна боја бескрајно дуга и разапета изнад мене. Око мене бескрајно дуга црна боја, она се некако обмотава и приближава ми се. Клечим избезумљен. Остале су ми само плава боја у коју се уздам, и црна које се плашим. Некада ми се чини да се плава полако удаљава, а црна много брже без икаквог правила прави свој обруч и приближава се опасно близу. Безброј речи упућујем плавој, безброј мисли јој посвећујем и уздам се у њу. На тренутке се препуштам црној, јер из страха и слабе вере помишљам да надвладава и да је јача. Враћам се мислима на тебе. Затварам очи и препуштам се једном колориту. На моме лицу исцртава се осмех подстакнут успоменама. Отварам очи, бескрајно плаво небо изнад мене, корачам улицом, волим људе.

Sve što mogu ja pružim. Nekada budem pohlepan pa zadržim za sebe i više nego što mi je potrebno. Nekada dajem previše i više nego što drugi zaslužuju. I tako iz jedne krajnosti u drugu krajnost, u jednom beskonačnom mučenju bivam proganjan najstrašnijim mislima. Odjednom neko potpuno nezasluženo očekuje od mene da mu pružim sve, a davno je ušao u spisak zaboravljenih. Ti čudni čoveče idi daleko, u neku nepoznatu zemlju gde te niko neće znati i pokušaj da iskoreniš tu svoju glupost i bezobrazluk pa da bar usrećiš neke druge ljude u nekoj drugoj sredini. Previše dugo gledam sve te „ mudrotvorce“ koji misle da mogu beskrajno dugo da siluju vaš razum, a da vi to ne primetite. Toliko ih dugo gledam da su postali predmet mog interesovanja utoliko što ih označavam kao posebnu vrstu ljudi. To je ona vrsta ljudi koja očekuje previše, daje premalo i pritom bestidno laže, otima i tako u krug bez ikakve griže savesti. To su takozvani „bestidni derači“. Jednom sam imao čitavu teoriju o „umišljenim deračima“ , e ovo je ona druga kategorija i to kategorija bestidnih. Oni bez imalo stida kolju sve iskreno i dobro što u vama postoji i to sa uverenjem da ste toliko zakržljali da ih nikada nećete otkriti. Oni očekuju da ih volite, da im se divite, da ih celivate, a onaj čuveni prst na čelo nikada nisu stavili, jer nemaju potrebe sve dok znaju da mogu da beskrajno muzu vašu dobrodušnost.

Zašto ljudi imaju potrebu da viču, valjda je to ona urođena potreba ljudi da večito nešto dokazuju, samo što kod njih postoji dodatni strah da ih neko neće razumete. To bespotrebno trabuljanje kombinovano sa visokim tonovima nanosi veliki bol mome razumu. I naravno da postoji opravdanje, kao što rekoh, valjda je kod njih prisutan strah da ih niko neće razumeti ali ako na to dodate i neki čudan hod, koji se čita kao sklanjaj se sa puta ide buldožer, onda mi nije jasno šta takva vrsta ljudi pokušava. Davno sam razmišljao o tome, i tokom godina shvatio, da je ipak moguće podeliti ljude u neke čvrste grupe. Ovu grupu ljudi ja bih nazvao „umišljenim deračima“ . Kako god te dve reči zvučale i šta god one značile ja za njih imam objašnjenje obzirom da je moja kovanica. Umišljeni – to znači da misle da znaju više od ostalih i naglašavaju svoje gluposti tako što im glas koji im polazi iz petnih žila bruji tako da ih svi čuju, derači – to znači da su uporni u naglašavanju istih oni gluposti dok ne oderu mozgove nas „normalnih“ , odnosno dok ih neko, što bi rekli, nije „kulturno spustio“. I tu je ona druga grupa ljudi koja me vraća na početak teksta, koji zaista imaju čist strah da ih neko neće razumeti bez kombinacije sa „umišljenošću“ i „deračima“ , tipičan primer takvih ljudi jesu naši roditelji ili babe i dede, koji često telefonirajući, imaju utisak da ako je sagovornik iole udaljeniji, da ih neće čuti, što često ume da bude jako smešno. Ne znam zašto sam imao potrebu da pričam o ovim „umišljenim deračima“ ali njihove gluposti odzvanjaju od jutros.