Dva oblaka
Poštovani,
Imam za Vas sve jednu pesmu. Jednu čudnu pesmu koja se piše na čudan način. Još čudnije je to što ne mogu da vam je pokažem, čak ni naziv njen da Vam kažem. Mogu da vam kažem šta je njena ideja, tj. poenta bi trebalo da ide ovako...Bila dva oblaka koja nisu poznavali granice. Lutali su plavim prostranstvom baš u onim danim kada je ono toliko plavo da se jasno razaznaje svaki oblak i poneki avion koji prođe s vremena na vreme ostavljajući šaru na nebu kao znak da je prošao. Baš ova dva oblaka o kojima pričam, koji se sada nalaze pravo iznad moje kuće bili su jako čudni. Samo su ta dva oblaka bila spojena i pomerali su se svake sekunde po malo ali dovoljno da posle nekoliko sati posmatranja ustanovim njihovo kretanje. Dugo su se kretali sasvim slobodno kroz ovo more slobode o kojem govorim. Nije bilo nikakvih prepreka i oni su se stapali jedan u drugi praveći prelepe oblike. Posle nekoliko sati (a gore je u tom drugom svetu sasvim drugačije računjanje vremena, pa su to možda u pitanju dani,meseci, godine) naišli su na neke druge oblake koji su se poređali u krug oko ova dva moja oblaka. Dugo su se odupirali da se ne stope sa ostalima ali uzalud. Odjednom sve se zatamnilo. Moja dva obaka, koje sam posmatrao, odjednom su se razdvojila i spojila sa gomilom drugih. Počela je kiša... Valjda će ih neko drugo vreme spojiti.