svemir

Možda sam lud. Nisam baš siguran da je sve u redu sa mnom. Nekako se moj pogled jako često gubi u daljini  gde prelazi po nekim bezveznim sitnicama koje se odigravaju u ovom realnom svetu. Ne smem ni da kažem o čemu razmišljam, jer mi se čini da kada bih to stavio na papir, da bih tek tada shvatio koliko sam zaglibio u moru ludila...  Zvoni telefon. Javljam se. Neki nepoznati, usplahireni čovek govori brzinom svetlosti ali ga sve razumem. „Morate brzo da istrčite napolje! Stvar je hitna... Nemam mnogo vremena da vam objašnjavam. Izađite smesta iz stana i kada naiđete na prvog čoveka sa koferom vi samo prođite pored njega, bez reči, bez pogleda, samo produžite. Posle toga ćete naići na jedno drvo koje se pomera i govori neki unapred naučeni tekst, zaobiđite i njega isto tako bez ikakvih pitanja. Zbogom!“ U šoku od svega što sam čuo, sa vrlo malo razmišljanja izlećem iz stana i žurim da vidim da li će se išta dogoditi, naročito ovo sa drvetom mi je delovalo sumnjivo ali ne i nestvarno (ne znam zašto). Izlazim iz zgrade i prolazim pored čoveka i ništa ga ne pitam, već pognute glave užurbano prolazim pored njega(nisam mogao a da se ne okrenem i pogledam bar u kojem pravcu ide, ali on je već nestao). Nastavljam dalje i posle nekoliko metara vidim nestvarno drvo koje se kreće ka meni i izgovara „ Hamleta“ od reči do reči i to tako maestralno da sam zapitao da li je sam Šekspir iz njega progovorio. Odupreo sam se i tome i produžio dalje gde sam odjedom čuo neku buku i ogromnu svetlost. Odjednom sam sedeo na stolici u svojoj radnoj sobi daleko od telefona i svih onih čudesa od malopre. Shvatim da je sve bila čista imaginacija...Izlazim iz stana da proverim je li sa drvećem sve u redu napolju. 

Плава боја изнад мене протеже се бесконачно дуго. Ниједне шаре нема, само једна боја бескрајно дуга и разапета изнад мене. Око мене бескрајно дуга црна боја, она се некако обмотава и приближава ми се. Клечим избезумљен. Остале су ми само плава боја у коју се уздам, и црна које се плашим. Некада ми се чини да се плава полако удаљава, а црна много брже без икаквог правила прави свој обруч и приближава се опасно близу. Безброј речи упућујем плавој, безброј мисли јој посвећујем и уздам се у њу. На тренутке се препуштам црној, јер из страха и слабе вере помишљам да надвладава и да је јача. Враћам се мислима на тебе. Затварам очи и препуштам се једном колориту. На моме лицу исцртава се осмех подстакнут успоменама. Отварам очи, бескрајно плаво небо изнад мене, корачам улицом, волим људе.

Sve što mogu ja pružim. Nekada budem pohlepan pa zadržim za sebe i više nego što mi je potrebno. Nekada dajem previše i više nego što drugi zaslužuju. I tako iz jedne krajnosti u drugu krajnost, u jednom beskonačnom mučenju bivam proganjan najstrašnijim mislima. Odjednom neko potpuno nezasluženo očekuje od mene da mu pružim sve, a davno je ušao u spisak zaboravljenih. Ti čudni čoveče idi daleko, u neku nepoznatu zemlju gde te niko neće znati i pokušaj da iskoreniš tu svoju glupost i bezobrazluk pa da bar usrećiš neke druge ljude u nekoj drugoj sredini. Previše dugo gledam sve te „ mudrotvorce“ koji misle da mogu beskrajno dugo da siluju vaš razum, a da vi to ne primetite. Toliko ih dugo gledam da su postali predmet mog interesovanja utoliko što ih označavam kao posebnu vrstu ljudi. To je ona vrsta ljudi koja očekuje previše, daje premalo i pritom bestidno laže, otima i tako u krug bez ikakve griže savesti. To su takozvani „bestidni derači“. Jednom sam imao čitavu teoriju o „umišljenim deračima“ , e ovo je ona druga kategorija i to kategorija bestidnih. Oni bez imalo stida kolju sve iskreno i dobro što u vama postoji i to sa uverenjem da ste toliko zakržljali da ih nikada nećete otkriti. Oni očekuju da ih volite, da im se divite, da ih celivate, a onaj čuveni prst na čelo nikada nisu stavili, jer nemaju potrebe sve dok znaju da mogu da beskrajno muzu vašu dobrodušnost.