svemir

Koračam beskrajno dugom ulicom. Ispred sebe ne vidim ništa. Sve je jedna duga staza, nema i slepa. Čak se ni koraci moji ne čuju. Hodam. Beskrajno duga staza, ja ne znam da li ima kraja i šta me čeka, jer ništa mi ne govori, sve je zamračeno. Na toj stazi sa strane bezbroj reči koje se stvaraju ni od kuda, koje mi deluju jako poznate. Sve me asocira na tebe i tvoj glas i bezbroj uspomena sjati se u meni za tren. Čudno sve to mi se javlja u ovoj nemoj i slepoj ulici. Jedna potonula lađa. Ispred mene more koje se pruža u beskonačnost. Na lađi bezbroj raznih, naših uspomena, one su stopljene sa bezbroj drugih. Plutaju po površini mora bezbroj olupina, one teže dragocenosti padoše na samo dno mora. Ispred mene čamac. Ja u čamcu na sred mora. Počinjem da skupljam bezbroj raznih stvari i stavljam ih u čamac, ludački se trudeći da ih spasim od zaborava. Previše ih je. Čamac tone. Na dnu oživeše uspomene.