svemir

Плава боја изнад мене протеже се бесконачно дуго. Ниједне шаре нема, само једна боја бескрајно дуга и разапета изнад мене. Око мене бескрајно дуга црна боја, она се некако обмотава и приближава ми се. Клечим избезумљен. Остале су ми само плава боја у коју се уздам, и црна које се плашим. Некада ми се чини да се плава полако удаљава, а црна много брже без икаквог правила прави свој обруч и приближава се опасно близу. Безброј речи упућујем плавој, безброј мисли јој посвећујем и уздам се у њу. На тренутке се препуштам црној, јер из страха и слабе вере помишљам да надвладава и да је јача. Враћам се мислима на тебе. Затварам очи и препуштам се једном колориту. На моме лицу исцртава се осмех подстакнут успоменама. Отварам очи, бескрајно плаво небо изнад мене, корачам улицом, волим људе.

Sve što mogu ja pružim. Nekada budem pohlepan pa zadržim za sebe i više nego što mi je potrebno. Nekada dajem previše i više nego što drugi zaslužuju. I tako iz jedne krajnosti u drugu krajnost, u jednom beskonačnom mučenju bivam proganjan najstrašnijim mislima. Odjednom neko potpuno nezasluženo očekuje od mene da mu pružim sve, a davno je ušao u spisak zaboravljenih. Ti čudni čoveče idi daleko, u neku nepoznatu zemlju gde te niko neće znati i pokušaj da iskoreniš tu svoju glupost i bezobrazluk pa da bar usrećiš neke druge ljude u nekoj drugoj sredini. Previše dugo gledam sve te „ mudrotvorce“ koji misle da mogu beskrajno dugo da siluju vaš razum, a da vi to ne primetite. Toliko ih dugo gledam da su postali predmet mog interesovanja utoliko što ih označavam kao posebnu vrstu ljudi. To je ona vrsta ljudi koja očekuje previše, daje premalo i pritom bestidno laže, otima i tako u krug bez ikakve griže savesti. To su takozvani „bestidni derači“. Jednom sam imao čitavu teoriju o „umišljenim deračima“ , e ovo je ona druga kategorija i to kategorija bestidnih. Oni bez imalo stida kolju sve iskreno i dobro što u vama postoji i to sa uverenjem da ste toliko zakržljali da ih nikada nećete otkriti. Oni očekuju da ih volite, da im se divite, da ih celivate, a onaj čuveni prst na čelo nikada nisu stavili, jer nemaju potrebe sve dok znaju da mogu da beskrajno muzu vašu dobrodušnost.

Savršena maska. 
Nekada je maska služila kao zaštita pri kultnom susretu sa božanstvom i za samo prikazivanje božanstava. Nekada su dakle maske imale magijsku svrhu, danas doduše uglavnom imaju zabavni tj. karnevalski karakter. Te iste drevne maske nekada su se pravile sa raznovrsnim šarama i znakovima i svaka od njih je imala jasno značenje. Od tada do danas promenilo se dosta toga kako u pogledu nošenja maske, odnosno onoga što manifestuje to isto nošenje, tako i u pogledu povoda iz kojeg se one nose. Međutim u celoj toj tradiciji nošenja maski jedna činjenica mi zapada za oko. Danas se maska nosi i to godinama već unazad, samo što su one danas posle toliko vekova dostigle savršenstvo. One su danas neprimetne i imaju sasvim drugačiju namenu. One su jedan savršen spoj između spoljašnjeg i onog unutrašnjeg u nama. Ta savršena zavesa prikriva našu dušu, a spolja ne pokazuje baš ništa. Spolja smo nekako svi isti (manje –više) i ta maska fenomenalno radi svoju ulogu, ona se stapa sa našim likom i spolja pokazuje jedno i to može, a i ne mora da se poklapa sa onim unutra. Ona savršeno stoji i tako vas duže vreme drži u zabludi. Međutim i ranije dok su se nosili zarad rituala ili nekih sličnih magijskih obreda, te maske se nose samo dok traje taj isti povod zbog kojeg se nose. Danas one traju mnogo duže ali u jednom trenutku isplivaju na površinu, izađu na svetlost sa svim svoji šarama. Odjednom pročitate sve te znake koji su se dugo skrivali. Onda shvatite kojem plemenu pripada taj čovek, baš kao nekada shvatite koje je on „rituale“ izvodio sve vreme. I kao sa svakim obredom i takvom je došao kraj, spala je maska, a vama su srušene iluzije, jer ni u snu niste pomišljali da postoji tako nešto loše ispod jedne savršene maske. 
Predstava je završena. Biće ih još.

Rodio sam se pre mnogo godina, osmog dana u nedelji. Ovaj jezik ne poznajem. Ćutim. Prilagođavam se okolini. 
I da li je išta sigurno? Sve je jedna velika varka osmišljena toliko dobro da verujete da je istinita. Sve što postoji oko nas je stvoreno I stvara se mimo naših želja. Mi menjamo, stvaramo, delamo u million pravaca, a svi oni vode samo jednom već određenom pravcu. Sve mi je nametnuto, i koliko god puta me pitao šta sam, ko sam, odakle sam, nikada neću moći da ti kažem odgovor, jer su moje staze unapred predviđene, ja biram pravac koji je poput neke prečice koji me opet vraća na već određen put. Nikada nisam istraživao ko sam ja zapravo, jer bi to bila misija osuđena na propast,time bih verovatno uvredio najbliže i što je najgore verovatno bih sebe bacio u tešku depresiju prouzrokovanu činjenicom da je daleko ono što ja osećam od onoga kako živim. Posle ovih razmišljanja uopšte mi nisu čudni ljudi koji misle da su se nekada zvali drugačije, da osećaju druga mesta za svoja rođenja, a ne ona u kojima su zapravo rođeni, da su rođeni drugog datuma i sl. To me opet vraća na činjenicu da ništa nije sigurno. Ovi trenuci u kojima živimo, ove varke koje se smenjuju poput mraka i dana, ova linija životnog kruga koja obmotava suštinu našeg življenja, koju ne možemo otkriti, i izvan te iste linije se dešava još bezbroj stvari koje takođe nećemo saznati, sve to zajedno je jedna velika priča u koju moramo da verujemo. Daleko od svega i svakog, moje misli vode me ka nekoj dalekoj zemlji , drugoj kulturi i običajima. Moji snovi vode me unutrašnjosti kruga. Budim se i živim sasvim drugačiju priču, radostan što mi niko ne može uskratiti snove.