svemir

Разговор просјака и ...

РАЗГОВОР ПРОСЈАКА И ....

Гледај молим те овај народ. Разбацује се новцем. То све не води рачуна. Управо сада један човек је испустио неколико металних новчића, овде на тргу, и не жели да се сагне да покупи. Тачније, није да не жели, него га је срамота да покупи ту ситнину. Али зато један господин, за кога би се, барем по одећи и сату коју носи, не би рекло да су му ти новчићи неопходни, е он се сагао и узео све до једног. Е тај ће увек имати! Увек! Но тако, док шетам улицама и посматрам овај народ што је некако изгубио снагу да се бори, снагу да се буни, да се жали, видех и мог сина па брзо потрчах ка њему. Опет је кренуо ка парку. Ја вичем, али све то узалудно, он ме не чује. Пратићу га, занима ме са ким ће се састати. Овај део града сам одувек волео. Оно што ме је овде одушевљавало јесте ова калдрма која ме некако подсећа на прастара времена, на нека времена где није било ових данашњих порока што уништише цео свет. Можда сам постао конзервативан. Можда је моје схватање неприхватљиво данас, али таквог сам мишљења. А моје мишљење је да је све кренуло да се изједначава. Све је постало исто. Кренули смо да корачамо стазом коју су утабали неки људи. Но, чини ми се, нама није ни битно чијом стазом корачамо. Ми само следимо ту стазу. Успут, као знакови покрај пута, ми их строго следимо. Само што ти знакови не упозоравају на прави пут, пут којим ћемо избећи провалију или скратити мучно путовање. Они нас наводе на пропаст. Они нам показују лак и брз начин да дођемо до тренутног задовољства које оставља трајне рупе на том путу. Те рупе су све бројније и све чешће. На крају нема чврстог тла. Све тоне заједно са пешаком. Ено га опет код исте клупе. Еј, где си ти? Цео дан те тражим. Купио сам ти да једеш. Нећеш, добро ја ћу, гладан сам нешто јутрос. Ови људи што пролазе, што чине да ми звецка под ногама, они не знају да кажу ништа. Тог тренутка кад баце ту музику под мојим ногама од које живим, они тог тренутка заћуте и у журби баце те мелодичне кругове. – Питајте ме, како сам и шта радим, реците ми добар дан!!! Ајде реците ми! Зар вам је толико тешко?! И сада након ове моје сцене, људи се удаљавају. Нико ме неће питати шта се десило. Нико ме неће питати било шта, што ће ми вратити осећај да неко мисли на мене. Видиш докле си нас довео. Погледај нико неће да говори са мном. Сви ме избегавају. Срам да те буде! Склони се од мене. Ајде иди! Иди! Гледао сам га како одлази лаганим кораком. Нисам желео то. Желео сам да ми се раздере и да остане ту крај мене. Тако је брзо нестао. А нисам ни желео да гледам док одлази. Опет се чују звона цркве. Прелепо је. Одох у цркву да се помолим. Одох да се искупим за своје грехе. Сине врати се. Хоћеш ли и ти са мном? Опет ме не чује.

Моја потреба да причам створила је некога за кога желим да мислим да ми је близак. Желим да се свађам, да вичем, да болујем, да мислим и да моје мишљење неко уважи, зато ваљда ти сине и постојиш макар само у мојим мислима... Ти си оличење човека који је спреман да подели део себе са другима без предрасуда и омаловажавања. Ти си имагинаран...