svemir

Možda sam lud?

Možda sam lud. Nisam baš siguran da je sve u redu sa mnom. Nekako se moj pogled jako često gubi u daljini  gde prelazi po nekim bezveznim sitnicama koje se odigravaju u ovom realnom svetu. Ne smem ni da kažem o čemu razmišljam, jer mi se čini da kada bih to stavio na papir, da bih tek tada shvatio koliko sam zaglibio u moru ludila...  Zvoni telefon. Javljam se. Neki nepoznati, usplahireni čovek govori brzinom svetlosti ali ga sve razumem. „Morate brzo da istrčite napolje! Stvar je hitna... Nemam mnogo vremena da vam objašnjavam. Izađite smesta iz stana i kada naiđete na prvog čoveka sa koferom vi samo prođite pored njega, bez reči, bez pogleda, samo produžite. Posle toga ćete naići na jedno drvo koje se pomera i govori neki unapred naučeni tekst, zaobiđite i njega isto tako bez ikakvih pitanja. Zbogom!“ U šoku od svega što sam čuo, sa vrlo malo razmišljanja izlećem iz stana i žurim da vidim da li će se išta dogoditi, naročito ovo sa drvetom mi je delovalo sumnjivo ali ne i nestvarno (ne znam zašto). Izlazim iz zgrade i prolazim pored čoveka i ništa ga ne pitam, već pognute glave užurbano prolazim pored njega(nisam mogao a da se ne okrenem i pogledam bar u kojem pravcu ide, ali on je već nestao). Nastavljam dalje i posle nekoliko metara vidim nestvarno drvo koje se kreće ka meni i izgovara „ Hamleta“ od reči do reči i to tako maestralno da sam zapitao da li je sam Šekspir iz njega progovorio. Odupreo sam se i tome i produžio dalje gde sam odjedom čuo neku buku i ogromnu svetlost. Odjednom sam sedeo na stolici u svojoj radnoj sobi daleko od telefona i svih onih čudesa od malopre. Shvatim da je sve bila čista imaginacija...Izlazim iz stana da proverim je li sa drvećem sve u redu napolju.