Razgovor prosjaka i ...(2)
На трагу оне приче о просјаку и његовом сину(видети текст који сам објавио на блогу под називом „Просјак и ...“), размишљао сам о људима који упиру прст тек тако. Лепо је рекао Bob Marley: “Пре него почнете упирати прстима,постарајте се да су вам руке чисте.“
Сећам се моје супруге која је била одувек насмејана. Није дала да јој нека ружна вест или било каква незгодна ситуација поквари тај осмех на лицу. Није желела да други виде како пати. Волела је одувек да други мисле како је срећна и како је све под контролом. Овде народ осуђује без размишљања. Он диже свој глас сматрајући то као своје право. Тај глас се диже без икаквих граница он продире у све поре животе. Дају себи за право да се умешају у ваш живот иако су вам само комшије са којима размените уобичајено „Добро јутро“. Е она, моја супруга, није желела да се било ко меша или да упире прстом у њу или њену породицу. Трудила се да се то не деси, јер је знала да то не би могла да издржи. То је својеврсна неправда када неко из свога угла посматра туђи живот, немајући увид у ситуацију и елементе који су довели до одређеног догађаја. А кад крене појединац да осуђује онда ланчано крену и остали. Али то није само осуђивање. Да је то само осуђивање то би било у реду. Него уз то иду и елементи којима желимо да изразимо то наше неслагање. Зашто се неко није запитао да ли мојој супрузи треба помоћ? Зашто нам неко није помогао? Лакше је осуђивати и вређати. То је наједноставније све док нас не погоди то исто. То је својеврсни гнев правде. А правда не сме да испољава никакав гнев, већ једноставно правичност. Она није средство, она је циљ.
Е колико је само она патила. Патила је због других. Патила је због себе. Није могла да се одупре и да се окрене једној страни, већ је живела растргнуто између две силе које су је вукле и свака са својом четкицом је оцртавала унутрашње ожиљке које је она лечила ћутањем. А ја у тим тренуцима нисам могао ништа. Ја сам био окупиран сином. Он је био проблем. Требала му је моја помоћ. Само што сам и ја био исувише поносан да затражим помоћ од било кога, па сам све покушао да решим на свој начин.
Људи су се тада понашали као гладне звери. Жељни су били да чују новости. Они су жељни да знају како би после причали и оговарали. Мало је оних који су спремни да са вама изађу на улицу...
Ја сам скитница. Тако ме зовите. Заборавио сам да се представим. Не желим да вам кажем име, јер просто нема сврхе. Кад бисте питали некога за мене рекао би вам да ме не познаје. Људи се стиде. Они не желе да их било ко повеже са мном. Живим са својим сином који тако с времена на време оде па се врати. Но, хвала Богу па је још увек присутан, иначе не знам шта бих без њега. Кривим га за све што се догодило али он је и даље мој син...Ширим моје мисли које ме воде на пут нестварног. Замишљам сина који не постоји чисто да бих имао некога да ме разуме и замишљам супругу као оличење људи које сви осуђују, јер напросто то воле да раде, а ја само желим да им кажем да их разумем...