svemir

Dolazi voz

Imam jako čudne snove u poslednje vreme. Uspeo sam da sačuvam jedan od njih, uspeo sam da ga zadržim u sećanju, koliko god to zvučalo bizarno jako mi je drago da sam od tih čudnih snova umemorisao najčudniji, obzirom da za druge samo znam da su čudni i ništa više od toga. Opet računam da je ovaj najčudniji baš zbog toga što ga se sećam, jer sam siguran da moj mozak funkcioniše po tom principu – principu selekcije samo najbizarnijih snova (bar kada je reč o snovima, nisam se usuđivao da razmišljam o njegovom principu memorisanja za druge unutrašnje ili spoljašnje „signale“).

...Nalazim se na nekoj železničkoj stanici, vidno uznemiren čekam dolazak voza. Istovremeno neprestano osluškujem glas koji najavljuje dolazak vozova. Ne znam koji voz čekam, čekam da iz njega izađe čovek kojeg ću prepoznati i tako ću znati da je to „moj voz“. Znam da je pao mrak i odjednom se pojavljuje voz koji ne ide po šinama već se uzdiže iznad njih i kreće pravo na mene pretvarajući se istovremeno u čoveka koji me hvata za ruku i odvlači...Odjednom se držim za neki kanap i pokušavam da se izvučem na čvrsto tlo. Ja držim čvrsto rukama kanap, gledam u vene koje su se ispoljile po površini kao pokazatelj jačine stiska mojeg ruke za kanap. Ne smem da pogledam dole, jer mislim da ću ispustiti kanap. Čovek – voz stoji iznad na vrhu stene i drži kanap i klati me tako što ulevo i udesno kao kakvo klatno u satu pomera mene sa izrazom lica koji govori: ja dominiram nad tobom. Ne znam zašto ali ja uporno ponavljam: „Ako dovoljno dugo gledas u ambis, ambis će pogledati u tebe“, i tako to ponavljam u beskonačnost. Odjednom sam tu rečenicu totalno ne logično rekao, promenio red reči u rečenici tako da nije apsolutno ništa značila i odjednom se kod mene stvorio osećaj da je gotovo. Padam, totalno sam bespomoćan da vrištim ili bilo šta uradim , jer znam da je nepotrebno a pre svega kod mene je osećaj krivice jer sam ja kriv, odnosno u mojim rukama je bilo sve...Padam na voz koji odjednom prolazi u dnu te provalije....Opet ne znam gde idem, u šoku sam...Budim se...

Ovo me je bacilo na razmišljanje o vozovima koji u naše živote donose ili odnose stvari. Dolaze ni od kuda. Neke stvari nam često vise nad glavom kao kakav teret, a mi često na sve to jednostavno samo okrivimo sebe bez snage da pogledmo u oči sve to loše ili dobro i prihvatimo, neki bi rekli rizikujemo ali svakako delamo. Krajnja ravnodušnost vodi samo novom bezizlazu.