svemir

Скуп свих осећања код једне особе чине његову душу, све што се на том бескрајном клупку унутар нас годинама качи. И то клупко не расте нити постаје веће. Оно постаје само теже, било да се на њега каче оне најлепше успомене и искуства било да су то она друга, болна и непријатна. Душа издржи све, само наш страх од промене ограничава дужину тог клупка, и тог тренутка настају чворови који често остају запетљани. Ти чворови остављају трагове на површини клупка па се све то одрази на нашем лицу, делима и сл. Некада се они отпетљају али за то нам је потребан разум јер једино он може и да исправи. Једино разумом можемо да се одупремо ономе што нам се намеће, и оно што прихватамо без питања да ли нам то одговара. Дакле на то клупко утиче и средина која формира често мишљење које се опет одражава на то исто клупко. И онда одједном од оних који креирају мишљења, од којих се копира начин живљења, утичу да наш разум говори да је потпуно нормално живети по њиховим шинама. Онда се дешава оно што је сасвим очекивано када живите животом масе. Тада ваше јединствено клупко које се одвија на сасвим посебан начин, другачији од свих осталих, почиње да емитује један исти израз лица, једна иста дела. Стварају се људи чија душа говори истим језиком за коју се „каче“ исте нити. И онда почиње бесциљно лутање и мучно трчање а све зарад тога да се буде исти. И у тим маратонским круговима само они са најачим разумом успевају да се избаве и да креирају своје. Само је мало њих спремно да уради нешто ново, нешто другачије, оно што су одувек желели, а да их уопште не буде срамота. Увек ће се ту наћи неки слој људи који ће вам за то пребацивати, сврстати можда и међу луде, и направиће можда по који чвор на вашем клупку али време ће учинити од вас победника.

Često bivamo kažnjeni bez razloga. Tek tako se nad nama sruči neka nepravda. I koliko god pokušavali da opravdamo to nekim višim razlozima ne uspevamo, jer za neke stvari prosto ne postoje objašnjenja. Negde sam pročitao da verovanje u sudbinu čini život bar malo podnošljivijim time što čoveku omogućava da shvati racionalnost univerzuma opet naravno uprkos vidljivim nepravilnostima i nepravdama. To verovanje omogućava da prihvatimo mnoge stvari i da muke koje nas zadese oblačimo velom sudbine. Otkrivanje pravog razloga neke nepravde nije moguće, zato se ona i zove tako, dakle to nije nešto uobičajeno i dešava se bez razloga. Siguran sam da još nismo spoznali sve principe na kojima počiva naš život na ovoj planeti, to zasigurno i ne možemo uraditi, jer je to misterija u koju se veruje ali koja se potvrđuje u jednom drugom svetu. Bitno je da nepravdu ne shvatamo kao proizvod neke naše greške, na nju treba gledati kao sastavni deo života, na jednu surovu činjenicu koja nas može učiniti hrabrijim i svesnijim. Ona nažalost često biva uzok neprestane patnje koja ide ka jednom obliku depresije u koju se upuštamo nesvesno. Iz takvih stanja se treba izvući, jer je mnogo više pravednih (čitaj to kao radosnijih i inspirativnijih) nego ovih. Rekao bih najzad da je ta količina sručene nepravde na naša pleća jedna vrsta opomene koja govori da smo samo jedan delić, koji ne može protiv, nazovimo to sudbine, i da ne žurimo previše ni u čemu, da usporimo ritam u ovim isuviše ubrzanim vremenima.

Savršena maska. 
Nekada je maska služila kao zaštita pri kultnom susretu sa božanstvom i za samo prikazivanje božanstava. Nekada su dakle maske imale magijsku svrhu, danas doduše uglavnom imaju zabavni tj. karnevalski karakter. Te iste drevne maske nekada su se pravile sa raznovrsnim šarama i znakovima i svaka od njih je imala jasno značenje. Od tada do danas promenilo se dosta toga kako u pogledu nošenja maske, odnosno onoga što manifestuje to isto nošenje, tako i u pogledu povoda iz kojeg se one nose. Međutim u celoj toj tradiciji nošenja maski jedna činjenica mi zapada za oko. Danas se maska nosi i to godinama već unazad, samo što su one danas posle toliko vekova dostigle savršenstvo. One su danas neprimetne i imaju sasvim drugačiju namenu. One su jedan savršen spoj između spoljašnjeg i onog unutrašnjeg u nama. Ta savršena zavesa prikriva našu dušu, a spolja ne pokazuje baš ništa. Spolja smo nekako svi isti (manje –više) i ta maska fenomenalno radi svoju ulogu, ona se stapa sa našim likom i spolja pokazuje jedno i to može, a i ne mora da se poklapa sa onim unutra. Ona savršeno stoji i tako vas duže vreme drži u zabludi. Međutim i ranije dok su se nosili zarad rituala ili nekih sličnih magijskih obreda, te maske se nose samo dok traje taj isti povod zbog kojeg se nose. Danas one traju mnogo duže ali u jednom trenutku isplivaju na površinu, izađu na svetlost sa svim svoji šarama. Odjednom pročitate sve te znake koji su se dugo skrivali. Onda shvatite kojem plemenu pripada taj čovek, baš kao nekada shvatite koje je on „rituale“ izvodio sve vreme. I kao sa svakim obredom i takvom je došao kraj, spala je maska, a vama su srušene iluzije, jer ni u snu niste pomišljali da postoji tako nešto loše ispod jedne savršene maske. 
Predstava je završena. Biće ih još.