svemir

Koračam beskrajno dugom ulicom. Ispred sebe ne vidim ništa. Sve je jedna duga staza, nema i slepa. Čak se ni koraci moji ne čuju. Hodam. Beskrajno duga staza, ja ne znam da li ima kraja i šta me čeka, jer ništa mi ne govori, sve je zamračeno. Na toj stazi sa strane bezbroj reči koje se stvaraju ni od kuda, koje mi deluju jako poznate. Sve me asocira na tebe i tvoj glas i bezbroj uspomena sjati se u meni za tren. Čudno sve to mi se javlja u ovoj nemoj i slepoj ulici. Jedna potonula lađa. Ispred mene more koje se pruža u beskonačnost. Na lađi bezbroj raznih, naših uspomena, one su stopljene sa bezbroj drugih. Plutaju po površini mora bezbroj olupina, one teže dragocenosti padoše na samo dno mora. Ispred mene čamac. Ja u čamcu na sred mora. Počinjem da skupljam bezbroj raznih stvari i stavljam ih u čamac, ludački se trudeći da ih spasim od zaborava. Previše ih je. Čamac tone. Na dnu oživeše uspomene.

Rodio sam se pre mnogo godina, osmog dana u nedelji. Ovaj jezik ne poznajem. Ćutim. Prilagođavam se okolini. 
I da li je išta sigurno? Sve je jedna velika varka osmišljena toliko dobro da verujete da je istinita. Sve što postoji oko nas je stvoreno I stvara se mimo naših želja. Mi menjamo, stvaramo, delamo u million pravaca, a svi oni vode samo jednom već određenom pravcu. Sve mi je nametnuto, i koliko god puta me pitao šta sam, ko sam, odakle sam, nikada neću moći da ti kažem odgovor, jer su moje staze unapred predviđene, ja biram pravac koji je poput neke prečice koji me opet vraća na već određen put. Nikada nisam istraživao ko sam ja zapravo, jer bi to bila misija osuđena na propast,time bih verovatno uvredio najbliže i što je najgore verovatno bih sebe bacio u tešku depresiju prouzrokovanu činjenicom da je daleko ono što ja osećam od onoga kako živim. Posle ovih razmišljanja uopšte mi nisu čudni ljudi koji misle da su se nekada zvali drugačije, da osećaju druga mesta za svoja rođenja, a ne ona u kojima su zapravo rođeni, da su rođeni drugog datuma i sl. To me opet vraća na činjenicu da ništa nije sigurno. Ovi trenuci u kojima živimo, ove varke koje se smenjuju poput mraka i dana, ova linija životnog kruga koja obmotava suštinu našeg življenja, koju ne možemo otkriti, i izvan te iste linije se dešava još bezbroj stvari koje takođe nećemo saznati, sve to zajedno je jedna velika priča u koju moramo da verujemo. Daleko od svega i svakog, moje misli vode me ka nekoj dalekoj zemlji , drugoj kulturi i običajima. Moji snovi vode me unutrašnjosti kruga. Budim se i živim sasvim drugačiju priču, radostan što mi niko ne može uskratiti snove.