svemir

Jednoumlje

Скуп свих осећања код једне особе чине његову душу, све што се на том бескрајном клупку унутар нас годинама качи. И то клупко не расте нити постаје веће. Оно постаје само теже, било да се на њега каче оне најлепше успомене и искуства било да су то она друга, болна и непријатна. Душа издржи све, само наш страх од промене ограничава дужину тог клупка, и тог тренутка настају чворови који често остају запетљани. Ти чворови остављају трагове на површини клупка па се све то одрази на нашем лицу, делима и сл. Некада се они отпетљају али за то нам је потребан разум јер једино он може и да исправи. Једино разумом можемо да се одупремо ономе што нам се намеће, и оно што прихватамо без питања да ли нам то одговара. Дакле на то клупко утиче и средина која формира често мишљење које се опет одражава на то исто клупко. И онда одједном од оних који креирају мишљења, од којих се копира начин живљења, утичу да наш разум говори да је потпуно нормално живети по њиховим шинама. Онда се дешава оно што је сасвим очекивано када живите животом масе. Тада ваше јединствено клупко које се одвија на сасвим посебан начин, другачији од свих осталих, почиње да емитује један исти израз лица, једна иста дела. Стварају се људи чија душа говори истим језиком за коју се „каче“ исте нити. И онда почиње бесциљно лутање и мучно трчање а све зарад тога да се буде исти. И у тим маратонским круговима само они са најачим разумом успевају да се избаве и да креирају своје. Само је мало њих спремно да уради нешто ново, нешто другачије, оно што су одувек желели, а да их уопште не буде срамота. Увек ће се ту наћи неки слој људи који ће вам за то пребацивати, сврстати можда и међу луде, и направиће можда по који чвор на вашем клупку али време ће учинити од вас победника.