svemir

Sve što mogu ja pružim. Nekada budem pohlepan pa zadržim za sebe i više nego što mi je potrebno. Nekada dajem previše i više nego što drugi zaslužuju. I tako iz jedne krajnosti u drugu krajnost, u jednom beskonačnom mučenju bivam proganjan najstrašnijim mislima. Odjednom neko potpuno nezasluženo očekuje od mene da mu pružim sve, a davno je ušao u spisak zaboravljenih. Ti čudni čoveče idi daleko, u neku nepoznatu zemlju gde te niko neće znati i pokušaj da iskoreniš tu svoju glupost i bezobrazluk pa da bar usrećiš neke druge ljude u nekoj drugoj sredini. Previše dugo gledam sve te „ mudrotvorce“ koji misle da mogu beskrajno dugo da siluju vaš razum, a da vi to ne primetite. Toliko ih dugo gledam da su postali predmet mog interesovanja utoliko što ih označavam kao posebnu vrstu ljudi. To je ona vrsta ljudi koja očekuje previše, daje premalo i pritom bestidno laže, otima i tako u krug bez ikakve griže savesti. To su takozvani „bestidni derači“. Jednom sam imao čitavu teoriju o „umišljenim deračima“ , e ovo je ona druga kategorija i to kategorija bestidnih. Oni bez imalo stida kolju sve iskreno i dobro što u vama postoji i to sa uverenjem da ste toliko zakržljali da ih nikada nećete otkriti. Oni očekuju da ih volite, da im se divite, da ih celivate, a onaj čuveni prst na čelo nikada nisu stavili, jer nemaju potrebe sve dok znaju da mogu da beskrajno muzu vašu dobrodušnost.

Zašto ljudi imaju potrebu da viču, valjda je to ona urođena potreba ljudi da večito nešto dokazuju, samo što kod njih postoji dodatni strah da ih neko neće razumete. To bespotrebno trabuljanje kombinovano sa visokim tonovima nanosi veliki bol mome razumu. I naravno da postoji opravdanje, kao što rekoh, valjda je kod njih prisutan strah da ih niko neće razumeti ali ako na to dodate i neki čudan hod, koji se čita kao sklanjaj se sa puta ide buldožer, onda mi nije jasno šta takva vrsta ljudi pokušava. Davno sam razmišljao o tome, i tokom godina shvatio, da je ipak moguće podeliti ljude u neke čvrste grupe. Ovu grupu ljudi ja bih nazvao „umišljenim deračima“ . Kako god te dve reči zvučale i šta god one značile ja za njih imam objašnjenje obzirom da je moja kovanica. Umišljeni – to znači da misle da znaju više od ostalih i naglašavaju svoje gluposti tako što im glas koji im polazi iz petnih žila bruji tako da ih svi čuju, derači – to znači da su uporni u naglašavanju istih oni gluposti dok ne oderu mozgove nas „normalnih“ , odnosno dok ih neko, što bi rekli, nije „kulturno spustio“. I tu je ona druga grupa ljudi koja me vraća na početak teksta, koji zaista imaju čist strah da ih neko neće razumeti bez kombinacije sa „umišljenošću“ i „deračima“ , tipičan primer takvih ljudi jesu naši roditelji ili babe i dede, koji često telefonirajući, imaju utisak da ako je sagovornik iole udaljeniji, da ih neće čuti, što često ume da bude jako smešno. Ne znam zašto sam imao potrebu da pričam o ovim „umišljenim deračima“ ali njihove gluposti odzvanjaju od jutros.

Vuče me korak u nepoznato. Za sve sam ja kriv. Svaku moju grešku kupio sam na pijaci mojih laži, smeštenih u mojem umu i spremnih da se u divnom teatru lažljivih usta množe i usložnjavaju.

Beskonačno dugo razmišljajući o jedinoj stvari koja me u poslednje vreme muči, a na koju je sa druge strane teško dati odgovor jeste pitanje: Da li ja odlučujem o svemu  i svojim delovanjem utičem na ishod većine stvari? Da li postoji nešto što nadvisuje mene, neka sila, baš kao i kod drveta koje ima svoje korenje i grane, dakle prošlost (tj. poreklo) i sadašnjost koja se razvija? Na to pitanje se može dati odgovor nepotkrepljen do kraja. Negde mislim da je bitno da svaku svoju grešku prihvatimo baš tako, dakle kao svoju. Da zaboravimo na bezbroj raznih rešenja koje sami smišljamo kako bismo zavarali naš razum da radimo uvek prave stvari ali da nešto jače od nas na to utiče....

Koračao sam nekom ulicom. Više nije ni važno kojom, neka bude bezimena. Nebitan je prostor u kome se zbiva, već ljudi koji koračaju tom istom ulicom i bivaju u tom istom prostoru. Oni prave od te ulice naziv i kreiraju prostor onakvim kakvim žele da ga vide. Susret dva čoveka...

X - Kakvo bezumlje.

Y - ....

X - Sve je nekako prazno i bekonačno isto.

Y - ...

X - Ti ne misliš ništa o tome?

Y - Ja živim u tom praznom i beskonačno istom, osećam se tako.

X - Ne valja ti to nikako...

Y - Šta ti vidiš u ovoj ulici?

X - Gomilu istih, gomilu nerazumnih...

Y - Zašto mi onda koračamo ovom ulicom kada postoji bezbroj drugih i da li bi to išta      promenilo?  

X - ..... 

Скуп свих осећања код једне особе чине његову душу, све што се на том бескрајном клупку унутар нас годинама качи. И то клупко не расте нити постаје веће. Оно постаје само теже, било да се на њега каче оне најлепше успомене и искуства било да су то она друга, болна и непријатна. Душа издржи све, само наш страх од промене ограничава дужину тог клупка, и тог тренутка настају чворови који често остају запетљани. Ти чворови остављају трагове на површини клупка па се све то одрази на нашем лицу, делима и сл. Некада се они отпетљају али за то нам је потребан разум јер једино он може и да исправи. Једино разумом можемо да се одупремо ономе што нам се намеће, и оно што прихватамо без питања да ли нам то одговара. Дакле на то клупко утиче и средина која формира често мишљење које се опет одражава на то исто клупко. И онда одједном од оних који креирају мишљења, од којих се копира начин живљења, утичу да наш разум говори да је потпуно нормално живети по њиховим шинама. Онда се дешава оно што је сасвим очекивано када живите животом масе. Тада ваше јединствено клупко које се одвија на сасвим посебан начин, другачији од свих осталих, почиње да емитује један исти израз лица, једна иста дела. Стварају се људи чија душа говори истим језиком за коју се „каче“ исте нити. И онда почиње бесциљно лутање и мучно трчање а све зарад тога да се буде исти. И у тим маратонским круговима само они са најачим разумом успевају да се избаве и да креирају своје. Само је мало њих спремно да уради нешто ново, нешто другачије, оно што су одувек желели, а да их уопште не буде срамота. Увек ће се ту наћи неки слој људи који ће вам за то пребацивати, сврстати можда и међу луде, и направиће можда по који чвор на вашем клупку али време ће учинити од вас победника.

Često bivamo kažnjeni bez razloga. Tek tako se nad nama sruči neka nepravda. I koliko god pokušavali da opravdamo to nekim višim razlozima ne uspevamo, jer za neke stvari prosto ne postoje objašnjenja. Negde sam pročitao da verovanje u sudbinu čini život bar malo podnošljivijim time što čoveku omogućava da shvati racionalnost univerzuma opet naravno uprkos vidljivim nepravilnostima i nepravdama. To verovanje omogućava da prihvatimo mnoge stvari i da muke koje nas zadese oblačimo velom sudbine. Otkrivanje pravog razloga neke nepravde nije moguće, zato se ona i zove tako, dakle to nije nešto uobičajeno i dešava se bez razloga. Siguran sam da još nismo spoznali sve principe na kojima počiva naš život na ovoj planeti, to zasigurno i ne možemo uraditi, jer je to misterija u koju se veruje ali koja se potvrđuje u jednom drugom svetu. Bitno je da nepravdu ne shvatamo kao proizvod neke naše greške, na nju treba gledati kao sastavni deo života, na jednu surovu činjenicu koja nas može učiniti hrabrijim i svesnijim. Ona nažalost često biva uzok neprestane patnje koja ide ka jednom obliku depresije u koju se upuštamo nesvesno. Iz takvih stanja se treba izvući, jer je mnogo više pravednih (čitaj to kao radosnijih i inspirativnijih) nego ovih. Rekao bih najzad da je ta količina sručene nepravde na naša pleća jedna vrsta opomene koja govori da smo samo jedan delić, koji ne može protiv, nazovimo to sudbine, i da ne žurimo previše ni u čemu, da usporimo ritam u ovim isuviše ubrzanim vremenima.

Savršena maska. 
Nekada je maska služila kao zaštita pri kultnom susretu sa božanstvom i za samo prikazivanje božanstava. Nekada su dakle maske imale magijsku svrhu, danas doduše uglavnom imaju zabavni tj. karnevalski karakter. Te iste drevne maske nekada su se pravile sa raznovrsnim šarama i znakovima i svaka od njih je imala jasno značenje. Od tada do danas promenilo se dosta toga kako u pogledu nošenja maske, odnosno onoga što manifestuje to isto nošenje, tako i u pogledu povoda iz kojeg se one nose. Međutim u celoj toj tradiciji nošenja maski jedna činjenica mi zapada za oko. Danas se maska nosi i to godinama već unazad, samo što su one danas posle toliko vekova dostigle savršenstvo. One su danas neprimetne i imaju sasvim drugačiju namenu. One su jedan savršen spoj između spoljašnjeg i onog unutrašnjeg u nama. Ta savršena zavesa prikriva našu dušu, a spolja ne pokazuje baš ništa. Spolja smo nekako svi isti (manje –više) i ta maska fenomenalno radi svoju ulogu, ona se stapa sa našim likom i spolja pokazuje jedno i to može, a i ne mora da se poklapa sa onim unutra. Ona savršeno stoji i tako vas duže vreme drži u zabludi. Međutim i ranije dok su se nosili zarad rituala ili nekih sličnih magijskih obreda, te maske se nose samo dok traje taj isti povod zbog kojeg se nose. Danas one traju mnogo duže ali u jednom trenutku isplivaju na površinu, izađu na svetlost sa svim svoji šarama. Odjednom pročitate sve te znake koji su se dugo skrivali. Onda shvatite kojem plemenu pripada taj čovek, baš kao nekada shvatite koje je on „rituale“ izvodio sve vreme. I kao sa svakim obredom i takvom je došao kraj, spala je maska, a vama su srušene iluzije, jer ni u snu niste pomišljali da postoji tako nešto loše ispod jedne savršene maske. 
Predstava je završena. Biće ih još.

Koračam beskrajno dugom ulicom. Ispred sebe ne vidim ništa. Sve je jedna duga staza, nema i slepa. Čak se ni koraci moji ne čuju. Hodam. Beskrajno duga staza, ja ne znam da li ima kraja i šta me čeka, jer ništa mi ne govori, sve je zamračeno. Na toj stazi sa strane bezbroj reči koje se stvaraju ni od kuda, koje mi deluju jako poznate. Sve me asocira na tebe i tvoj glas i bezbroj uspomena sjati se u meni za tren. Čudno sve to mi se javlja u ovoj nemoj i slepoj ulici. Jedna potonula lađa. Ispred mene more koje se pruža u beskonačnost. Na lađi bezbroj raznih, naših uspomena, one su stopljene sa bezbroj drugih. Plutaju po površini mora bezbroj olupina, one teže dragocenosti padoše na samo dno mora. Ispred mene čamac. Ja u čamcu na sred mora. Počinjem da skupljam bezbroj raznih stvari i stavljam ih u čamac, ludački se trudeći da ih spasim od zaborava. Previše ih je. Čamac tone. Na dnu oživeše uspomene.

Rodio sam se pre mnogo godina, osmog dana u nedelji. Ovaj jezik ne poznajem. Ćutim. Prilagođavam se okolini. 
I da li je išta sigurno? Sve je jedna velika varka osmišljena toliko dobro da verujete da je istinita. Sve što postoji oko nas je stvoreno I stvara se mimo naših želja. Mi menjamo, stvaramo, delamo u million pravaca, a svi oni vode samo jednom već određenom pravcu. Sve mi je nametnuto, i koliko god puta me pitao šta sam, ko sam, odakle sam, nikada neću moći da ti kažem odgovor, jer su moje staze unapred predviđene, ja biram pravac koji je poput neke prečice koji me opet vraća na već određen put. Nikada nisam istraživao ko sam ja zapravo, jer bi to bila misija osuđena na propast,time bih verovatno uvredio najbliže i što je najgore verovatno bih sebe bacio u tešku depresiju prouzrokovanu činjenicom da je daleko ono što ja osećam od onoga kako živim. Posle ovih razmišljanja uopšte mi nisu čudni ljudi koji misle da su se nekada zvali drugačije, da osećaju druga mesta za svoja rođenja, a ne ona u kojima su zapravo rođeni, da su rođeni drugog datuma i sl. To me opet vraća na činjenicu da ništa nije sigurno. Ovi trenuci u kojima živimo, ove varke koje se smenjuju poput mraka i dana, ova linija životnog kruga koja obmotava suštinu našeg življenja, koju ne možemo otkriti, i izvan te iste linije se dešava još bezbroj stvari koje takođe nećemo saznati, sve to zajedno je jedna velika priča u koju moramo da verujemo. Daleko od svega i svakog, moje misli vode me ka nekoj dalekoj zemlji , drugoj kulturi i običajima. Moji snovi vode me unutrašnjosti kruga. Budim se i živim sasvim drugačiju priču, radostan što mi niko ne može uskratiti snove.