svemir

Zašto ljudi imaju potrebu da viču, valjda je to ona urođena potreba ljudi da večito nešto dokazuju, samo što kod njih postoji dodatni strah da ih neko neće razumete. To bespotrebno trabuljanje kombinovano sa visokim tonovima nanosi veliki bol mome razumu. I naravno da postoji opravdanje, kao što rekoh, valjda je kod njih prisutan strah da ih niko neće razumeti ali ako na to dodate i neki čudan hod, koji se čita kao sklanjaj se sa puta ide buldožer, onda mi nije jasno šta takva vrsta ljudi pokušava. Davno sam razmišljao o tome, i tokom godina shvatio, da je ipak moguće podeliti ljude u neke čvrste grupe. Ovu grupu ljudi ja bih nazvao „umišljenim deračima“ . Kako god te dve reči zvučale i šta god one značile ja za njih imam objašnjenje obzirom da je moja kovanica. Umišljeni – to znači da misle da znaju više od ostalih i naglašavaju svoje gluposti tako što im glas koji im polazi iz petnih žila bruji tako da ih svi čuju, derači – to znači da su uporni u naglašavanju istih oni gluposti dok ne oderu mozgove nas „normalnih“ , odnosno dok ih neko, što bi rekli, nije „kulturno spustio“. I tu je ona druga grupa ljudi koja me vraća na početak teksta, koji zaista imaju čist strah da ih neko neće razumeti bez kombinacije sa „umišljenošću“ i „deračima“ , tipičan primer takvih ljudi jesu naši roditelji ili babe i dede, koji često telefonirajući, imaju utisak da ako je sagovornik iole udaljeniji, da ih neće čuti, što često ume da bude jako smešno. Ne znam zašto sam imao potrebu da pričam o ovim „umišljenim deračima“ ali njihove gluposti odzvanjaju od jutros.

Vuče me korak u nepoznato. Za sve sam ja kriv. Svaku moju grešku kupio sam na pijaci mojih laži, smeštenih u mojem umu i spremnih da se u divnom teatru lažljivih usta množe i usložnjavaju.

Beskonačno dugo razmišljajući o jedinoj stvari koja me u poslednje vreme muči, a na koju je sa druge strane teško dati odgovor jeste pitanje: Da li ja odlučujem o svemu  i svojim delovanjem utičem na ishod većine stvari? Da li postoji nešto što nadvisuje mene, neka sila, baš kao i kod drveta koje ima svoje korenje i grane, dakle prošlost (tj. poreklo) i sadašnjost koja se razvija? Na to pitanje se može dati odgovor nepotkrepljen do kraja. Negde mislim da je bitno da svaku svoju grešku prihvatimo baš tako, dakle kao svoju. Da zaboravimo na bezbroj raznih rešenja koje sami smišljamo kako bismo zavarali naš razum da radimo uvek prave stvari ali da nešto jače od nas na to utiče....

Koračao sam nekom ulicom. Više nije ni važno kojom, neka bude bezimena. Nebitan je prostor u kome se zbiva, već ljudi koji koračaju tom istom ulicom i bivaju u tom istom prostoru. Oni prave od te ulice naziv i kreiraju prostor onakvim kakvim žele da ga vide. Susret dva čoveka...

X - Kakvo bezumlje.

Y - ....

X - Sve je nekako prazno i bekonačno isto.

Y - ...

X - Ti ne misliš ništa o tome?

Y - Ja živim u tom praznom i beskonačno istom, osećam se tako.

X - Ne valja ti to nikako...

Y - Šta ti vidiš u ovoj ulici?

X - Gomilu istih, gomilu nerazumnih...

Y - Zašto mi onda koračamo ovom ulicom kada postoji bezbroj drugih i da li bi to išta      promenilo?  

X - .....